Piše Wostok, foto Zlata
Kada smo naišli na gay-trans-psycho-avangardni butik bez imena na kom piše „Open sometime“ i na čijim je vratima ostavljen sledeći broj mobilnog - 0039 33 58 200 873, Vasja je rekao „Ovo je nešto najbolje što smo danas videli u Veneciji!“... U njegovom glasu nije bilo ni malo ironije!... Danas smo, pre toga, bili u fondacijskim monster galerijama francuskog multimilijardera Pinaulta u „Plazzo Grassi“ i „Punta dela Dogana“, a u kojima je oličen i verifikovan grandomanski i skorojevićki ukus bogataške elite našeg doba. U prvoj smo videli obimnu izložbu belgijskog slikara Luc Tumansa u kojoj preovlađuju dokumentarno forenzički motivi, od Holokausta do zala belgijskih kolonijalnih vlasti u Kongu, a sterilna grupna izložba iz mogulove privatne kolekcije...
Wostok: “Meni je ovo toliko kilavo i dosadno, lišeno bilo kakvog intenziteta, sve te blede i neekspresivne boje i oblici, sva ta malokrvnost, sterilnost, impotencija... Pa kako su ovakve stvari dobile toliku eksponiranost i hvalospeve?.. Očigledno se na relaciji teoretičari-umetnici-finansijeri dešava neka negativna sprega koja se odražava u ovakvim poremećajima percepcije i dobrog ukusa, reklo bi se, ovakve postavke najbolje pokazuju moralnu, estetsku i intelektualnu bedu i degradaciju liberalno-kapitalističkog sistema koji je na izdisaju ...“
U dodiru sa velikom svotom novca, pretpostavljena kritičnost koja je usmerena samo na prošlost, a izbegava bilo kakav rizičan kontakt sa veoma lošim stvarima koja su izazvana praksom onih krugova moćnika koji pune džepove „angažovanih umetnika“ enormnim svotama novca, ovi artisti svetskog glasa pretvaraju se zapravo u dekorativnu kulisu za skrivanje dehumanizovanosti, amoralnosti i izopačenosti liberalnog kapitalizma. Radovi ovakvih umetnika postaju neka vrsta trofeja na zidovima skupih palata i drugih građevina bogataških elita.
Nakon što sam ja rekao da je izložba u Punta de la Dogana, bilo užano isprazna i dosadna, Vasja je najavio da će sutra biti i gorih stvari!... Danas smo gledali zvezde, a sutra ćemo gledati pretendente na mesto zvezda koje će imitirati svoje idole u pokušaju da se dokopaju njihovih „mecena“!
Sistem nacionalnih paviljona na venecijanskom bijenalu puno je stariji od Evrovizije, ali je zapravo jako sličan u takmičenju za pažnju turista i posetilaca... Sve se zasniva na pokušaju da se bude u trendu i „in“...
PRVI DAN I DRUGI DAN BIJENALA
Ekipa „Penisgrounda“ u sastavu: Tatjana, Zlata, Vasja i Wostok je otpočela svoj obilazak bijenala, a prvi je na redu bio španski paviljon. U njemu smo videli fotke neke muškobanjaste feministkinje koja je osim što je imala „čirokanu“, a u jednom videu je, čak zapišavala dvorište, ali stojećki kao muško! Vasja: „Ako svi paviljoni budu ovako loši i dosadni, brzo ćemo završiti obilazak!“
Wostok: “Ako je pišanje u urbanom prostoru provokativna umetnost, onda kod nas ima mnogo umetnika tog kova, doduše, uglavnom su pijani kao svinje, ali to nije opravdanje!... Pa i ja sam sam s vremena na vreme upražnjavao taj oblik avangardne umetnosti, prazneći sopstvenu bešiku nasred nekog mračnog, sporednog sokaka!“
Nešto kasnije smo našli saveznika „Penisgrounda“ u srpskom paviljonu, naime, tamo smo ugledali primitivističku skulpturu koja se oslanja isključivo na svoj penis dok su joj ruke i noge u vazduhu!... Ostatak skulptura je bio amorfno bezličan, a slike istog autora, Đorđa Ožbolta, bile su zapravo prava iskonstruisana, artificejlna blamaža!... Osim veštog balansera na sopstvenom polnom organu, sve ostalo što pre zaboraviti!...
U Luksenburškom paviljonu je neki portugalski umetnik na videu kvasio neku svesku u vodi, a onda smo mogli videti stotine takvih svezaka poređanih jedna do druge ...
Vasja: “Eto, kako glupu i banalnu postavku ima jedna od najbogatijih zemalja na svetu!“
U američkom paviljonu smo videli nekoliko predimenzioniranih skalamerija bez nekog dubljeg značenja, u nemačkom paviljonu,onom „ozloglašenom“, smo videli nekoliko ogromnih kamenčina uz pratnju neke bezlične elektronske muzike... U britanskom paviljonu je bila neka skroz banalna postavka, reklo bi se, što više novca, u ovom slučaju, manje muzike!
U japanskom paviljonu smo trebali da vidimo postavku nekakvih „Kosmičkih jaja“, ali meni se to učinilo da je to zapravo samo jedan ogromni, debeli, narandažasti, silikonski muški polni organ!... Kada smo otišli na gornji sprat, videli smo završetak tog čuda i shvatili da na njemu može lepo i da se odrema!... Što se spavanja tiče, najbolji uslovi, su bili u slovenačkom paviljonu, sa sve futurističkim jastucima i madracima!
Wostok:“Ja sam odspavao na više mesta, šta da radim, bio sam premoren, a i program nije bio neki, jbg... Najbolji spavački sešn sam imao na nekoj kuratorskoj izložbi u okviru koje se prikazivao neki tajlandski film...
Obišli smo i neke parkove u blizini bijenala gde su se, uglavnom, nalazile neke kič skulpture, ono za populističku zabavu i dokazivanje moći druge lige finansijske elite...
Vasja:“Neki umetnici čiji se radovi nikada nisu mogli probiti do bijenala, srećni su da im se, rad, bar nađe u parku blizu bijenala, znam neke slovenačke umetnike koji su mi to lično priznali...“
Wostok:“Kapiram, to je ona logika, pa šta ako se borim za opstanak u drugoj ligi, ima ispod mene mnogih koji igraju u trećoj, četvrtoj i seoskim ligama, znači, uopšte nisam loš!“
Vasja: “Ali, rekao sam već, bijenale predstavljeno u nacionalnim paviljonima je najobičnija „Pesma Evrovizije“ na planu likovne umetnosti, a ne, nikako, merilo vrednosti aktuelne evropske i svetske likovne produkcije!“
Kada smo ušli u saudijski paviljon, Wostok je zaključio da ga hvata neka jeza dok ulazi u ovaj paviljon, jer ima osećaj da ovde čoveku može da se desi da udje živ i zdrav, a da izadje raskomadan u nekoliko kofera i da za to, naravno niko ne odgovara!
Sve u svemu bio je to informativni, emotivni, psihofizički overdose!... Trebaće nam dani da nam se utisci srede...
Poslednjeg dana boravka u Veneciji, ušli smo u jednu od mnogobrojnih venecijanskih crkava, ni imena joj ne znamo i, čim smo ušli, neki portir koji tamo radi upozorio je Zlatu da mora staviti ešarpu preko ramena ako želi da udje u crkvu, ona je nosila majicu na bretele, a to se u strogom moralnom poretku u katoličkoj crkvi takvo ponašanje nedopustivo!... Ali, kada smo stajali u redu za penjanje na toranj bazilike sv. Marka video sam, zabezeknut, u visini svojih očiju muški polni organ, što bi se u prostom narodu reklo - KURAC!’... Taj polni organ pripada jednom kipu, koji je urađen u stolu iz antičkih vremena, ali, pa, čekaj, malopre su jednoj ženskoj osobi defacto poručili da su obnažena ženska ramena nepristojna, a sada na ulazu centralne crkve u Veneciji dobijaš, takoreći, KURAC in your face!... Mogu reći da sam se manje sablaznio kad sam ugledao mušku guzicu u onom butiku sa početka ovog teksta, nego kad sam ugledao Crven Bana na ovom „svetom“ mestu!... Pa gde je tu logika, da li za žene tu važe drugačiji zakoni nego za muškarce!?... Ili se, možda samo radi o disciplinovanju vernika na svakom koraku?... A možda je crkvenim očima ugodnije videti obnaženi muški polni organ neko isto tako obnažena ženska ramena?... A šta ako je ta, nedavno izašla knjiga “In the closet of Vatican“ Frederika Martela, koja tvrdi da su 80 posto sveštenika u Vatikanu homoseksualci potpuno istinita?!... E, da, još da ne zaboravim press kartice koje nam je izradio Vasja su imale prolaz u nekoliko elitnih galerija, ali ne i ovde u hramu božjem!... Može se reći da se katolička crkva pokazala kao ubedljivo najveći cicija!
Vasja: “Ne bave se oni transcendencijom već imanencijom!“
Vasja nam je objasnio da je 1993. nemački angažovani umetnik Hans Haacke, pozvan od organizatora bijenala, nekom mašinom izrazbijao pod u nemačkom paviljonu koji je napravljen 1938. u vreme trećeg rajha, umetnik je, čak dobio prvu nagradu venecijanskog bijenala za to „delo“...
Wostok: „I taj akt je, znači vrednovan kao izuzetan primer angažovane umetnosti?!... A šta bi se desilo, recimo, ako bi neki angažovani umetnik, sada, pokušao da izrazbija pod u američkom, britanskom ili francuskom paviljonu u znak protesta zbog svih užasa koje su počinili i još čine u svojim neokolonijalnim ratovima?... Mislim da bi ga izmasakirali na licu mesta, a onda proglasili za teroristu!... Mogu sad ja ili neko drugi da ode i razlupa pod u, recimo nekom antičkom rimskom zdanju ili u nekoj austrougarskoj građevini, u znak protesta protiv zločina koje su te imperije počinile, ali stvarno angažovan umetnik bi, najpre trebao reagovati na zločine koji se čine u njegovo doba i, takoreći, pred njegovim očima!... Ja, međutim, imam utisak i da je ovakva „angažovanost“ koju možemo videti i na ovom izdanju bijenala tek pokušaj da se napravi dobar biznis za „umetnike“!
Eto, za onog ko me dobro poznaje, sasvim očekivano, meni su, uglavnom za oko zapale glupe, bizarne i smešne stvari u i oko „venecijanskog bijenala 2019.“, a njih je tamo zaista bilo jako puno, a o nekim dobrim, lepim i pametnim stvarima pisaće vam neko ko je manje pakostan, zlonameran i isfrustriran, a mnogo stručniji u tim pitanjima od mene, Vasja Cenčič.
Danilo Milošev-Wostok, Venecija – Ljubljana, 27.-31.8.2019.